Uspeh v življenju
ni odvisen od sveta,
temveč od našega pogleda - 
na svet.

Preteklost name
nima takšnega vpliva,
kot ga imajo moje misli - 
sedaj.

Ponavadi
se ne morem spomniti
niti enega razloga,
zakaj jih imam –
lahko pa naštejem
sto razlogov,
zakaj se jih nočem otresti.

Če je konec življenja –
začetek smrti,
potem je konec strahu –
začetek življenja.

Kadar gledam druge,
jih gledam pozorno,
saj gledam – sebe.

Napačna presoja človeka
me pripelje
do edinega
možnega zaključka:
da sem tudi jaz samo človek,

Srce je kakor hiša:
varnejša, kadar so okna zaprta,
a lepša, ko so odprta.

So besede,
ki zapolnijo papir –
in so besede,
ki zapolnijo dušo.

Nekoč bom moral
povedati nekomu,
da ga imam rad –
pa četudi sam sebi.

Kadar pomislim,
da svet ni dober,
ne smem pozabiti,
da sem jaz
nekomu
ves svet!

Da,
odhodi lahko bolijo,
sem si rekel.
Toda pomisli, kako bi šele bolelo,
če bi nikoli nihče ne prišel.

In bilo mi je lažje.

Ko sem še gledal svet
skozi okrogle deške oči –
se je zdel tisti rdeči kabriolet
kot ustvarjen zame.  

Mami sem rekel:
»Kako rad bi ga imel.«

Minila so leta
in desetletja,
pa ga še vedno nimam.

Kupil ga bom,
ko se bo bližal moj čas.
Ker bi rad umrl,
gledajoč na svet
z okroglimi deškimi očmi.

Misli –
ne kričite!
Ne slišim –
življenja.

Rad se imam –
prenehal sem kaditi ...

Vprašal sem angele:
“Čemu služijo moje pesmi?
Z njimi nihče
ne more dati gola.
Z njimi nihče
ne more zadeti na loteriji.
Z njimi nihče
ne more obuditi mrtvih.
Nihče si ne more
pomagati z njimi.
Le kakšen namen
imajo moje pesmi?”
Angeli so mi odgovorili:
“Z njimi lahko božaš srca.”
“Ampak kdo pa sploh še hoče,
da mu božajo srce?”
sem zmeden vprašal.
Po daljšem premolku
se je oglasil eden od angelov:
“Ljubimci življenja.”

Sto želja,
ki se lahko jutri izpolnijo –
ne more nadomestiti
enega nasmeha,
ki te napolnjuje –
zdaj.

Prva polovica odgovorov
je v vprašanjih.
Druga polovica –
v napakah.

Od nekdaj se sprašujem:
Ljubim njo ali sebe v njej?

Prebudila me je Resnica
in rekla:
– Če verjameš, da si najboljši,
si najboljši.
– Če verjameš, da si najslabši,
si najslabši.

Jaz sem tako ali tako nedoumljiva.  

Kdor v življenju
ni ničesar izgubil –
težko karkoli najde.

Na vsa vprašanja
sem dobil le en odgovor –
življenje.

Tujec je kašljal v noči
kot moj oče.
Ta zvok ga je odgnal
na drugo stran,
od koder me včasih
pokliče po telefonu.
Kakor sinoči.
Rekel sem:
– Kaj dogaja, foter? –
Kot tolikokrat doslej,
dokler me ni prešinilo,
da je mrtev.
Zajokal sem.
Mislim, da mi je odgovoril,
da se ima dobro,
kakor mi je na to vprašanje
vedno odgovarjal.
Takrat sem se zbudil.
Tako,
kot se prebuja človek,
ko ne more več spati –
prepoten in brez odgovora,
a zadovoljen, ker živi v sanjah,
kjer je vse mogoče –
tudi to da njegov oče ne kadi več
in da je srečen.   

Ko umremo, odidemo
v srca vseh tistih ljudi,
katerih src smo se –
dotaknili.

Mojega prapradeda so ubili Turki.

Na mojem dedku so Nemci v taborišču izvajali poskuse.

Moji babici so Italijani zabadali igle v oči.

Mojega očeta je ubila žalost.

Upam, da bom jaz umrl od sreče.

Navajena sem že,
da te vidim le za trenutek.

Zamižim, in si tu.
Poleg mene.

V zraku čutim tvoj dih.

Rada sem sama s sabo,
ker sem takrat tudi s tabo.

Neda Galijaš

Zjutraj sem prisluhnil
srcu snežinke
na svoji dlani
in dojel,
da je solza
umirajoče zvezde.

Dani Bedrač

Vagon, napolnjen z obupom,
nikjer prostora za kaj lepšega.

Ljudje in njihovi zločini potujejo;
ne gledajo drug drugega
nič ne bi pomagalo ...
Sodba je že davno prebrana.

Vagon, ki se pomika.
Ko bi le razumeli,
da so Čudeži nepogrešljivi del Svobode.

Vagon ni nikjer zastal.
Ni bilo nujno.
Oni so povsod.

Kakšna sreča − živeti ob progi!


Dragan Ve Ignjatović, EXT
(1968-2008)

Uspeh u životu
ne zavisi od života,
nego od našeg pogleda –
na život.

Prošlost na mene
nema takav uticaj
kao moje misli –
sada.

Kada sam „izvan sebe”,
tražim Boga
na pogrešnom mestu.

Ako je tačno
da ljubav čini čuda –
onda će žalost otići
ako joj kažem
da je volim.

Šmirgl-papir je grub –
ali glača –
kao život
našu dušu.

Obično
ne mogu da se setim
nijednog razloga zašto ih imam –
ali zato mogu da nabrojm
stotinu razloga
zašto neću da ih se oslobodim.

Ako je kraj života –
početak smrti,
onda je kraj straha –
početak života.

Kada gledam druge,
pažljivo ih gledam,
pošto gledam –
sebe.

Srce je kao kuća:
sigurnija ako su prozori zatvoreni,
ali zato lepša ako su otvoreni.

Postoje reči
koje ispunjavaju papir –
i postoje reči
koje ispunjavaju dušu.

Moraću jednog dana
da kažem nekome
da ga volim –
pa makar i sebi.

Kada pomislim
da svet nije dobar,
ne smem da zaboravim
da sam ja
za nekoga
ceo svet!

Da,
Odlasci mogu da bole,
rekoh sam sebi.
Ali zamisli kako bi tek bolelo
da nikada niko nije došao.

I bi mi lakše.

Gledajući svet
kroz velike oči dečaka –
crveni kabriolet
bio je baš kao stvoren za mene.

Rekao sam mami:
– Voleo bih da ga imam.

Prošle su godine,
prošle su decenije
a ja ga još uvek nemam.

Kupiću ga pred kraj života,
zato što želim da umrem –
gledajući svet
kroz velike oči dečaka.

Misli –
ne urlajte!
Ne čujem –
život.

Zavoleo sam sebe –
ostavio sam pušenje...

Pitao sam anđele:
– Čemu služe moje pesme?
Sa njima niko ne može
da postigne gol.
Ne može da dobije na lutriji.
Ne može da oživi umrlog.
Niko ništa ne može.
Pa čemu onda služe moje pesme?
Anđeli su mi odgovorili:
– Sa njima možeš
da miluješ srca.
– Pa ko još voli
da mu se srce miluje? –
zbunjeno sam pitao.
Posle kraće tišine
jedan je rekao:
– Ljubavnici života. 

Sto želja
koje mogu da se ispune sutra –
ne mogu da zamene
jedan osmeh
koji te ispunjava
– sada.

Prva polovina odgovora
je u pitanjima.
Druga polovina –
u greškama.

Uvek sam se pitao:
Da li ja volim nju ili sebe u njoj?

Istina me je probudila, rekavši:
– Ako veruješ da si najbolji,
najbolji si.
Ako veruješ da si najgori –
najgori si.

Ja sam i tako nedokučiva.

Ko u životu
nije ništa izgubio –
teško da može nešto da nađe.

Na sva pitanja sam dobio
jedan odgovor –
život.

Stranac je kašljao u noći,
kao moj tata.
Taj zvuk ga je oterao
na drugu stranu,
odakle me ponekad
pozove telefonom.
Kao sinoć.
Rekao sam:
– Pa gde si ti, ćale? –
Kao mnogo puta do sada
dok mi nije proletelo
kroz glavu da je mrtav.
Počeo sam da plačem.
Mislim da je on odgovorio
da je dobro,
kao i uvek.
Tada sam se probudio.
Onako kako se čovek budi
kada više ne može da spava –
u znoju bez odgovora,
ali zadovoljan
što živi u snovima,
u kojima je sve moguće –
čak i to
da njegov otac više ne puši
i da je srećan.

Kada umremo
odlazimo u srca svih ljudi
čijih smo se srca –
dotakli.

Mog čukundedu su ubili Turci.

Na mom dedi su Nemci u logoru vršili eksperimente.

Mojoj baki su Italijani nabijali igle u oči.

Moga tatu je ubila tuga.

Nadam se da ću ja umreti od sreće.

Navikla sam već
da te vidim samo na trenutak.

Zažmirim i tu si.
Pored mene.

Osjećam u zraku tvoj dah.

Volim kad sam sama sa sobom,
jer tad sam i sa tobom.


Neda Galijaš

Jutros sam oslušnuo
srce pahuljice
na svom dlanu
i shvatio
da je suza
umiruće zvezde.

Dani Bedrač

Vagon pun očajanja
nigde mesta za nešto lepše.

Ljudi i njihovi zločini putuju,
ne gledaju se.
To ništa neće pomoći,
presuda je davno pročitana.

Vagon koji se kreće
kada bi samo razumeli
da su Čuda neizostavni deo Slobode.

Vagon nigde nije zastao.
To nije neophodno.
Njih ima svuda.

Divne li sreće živeti uz prugu!